 Većina dece je u jednom razdoblju života nemirna, impulzivna ili nepažljiva. Da bi simptomi za hiperaktivnost bili klinički značajni i zadovoljavali dijagnostičke kriterijume, moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetovo doba i razvojni stupanj te u značajnom stupnju narušavati funkcionisanje u različitim aspektima dečjeg života (npr. funkcionisanje u školi, vrtiću, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima).
Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj dobi.
Razne su studije pokušale dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog poremećaja. Iako se brojke dobijene različitim studijama ponešto razlikuju, čini se da je ADHD zastupljen kod oko 1 – 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on izraženiji kod dečaka nego kod djevojčica, a omer se kreće oko 2:1.
KARAKTERISTIČNA PONAŠANJA HIPERAKTIVNE DECE
- Počinje raditi pre nego sto je dobio uputstva.
- Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša uraditi samo.
- Radi prebrzo i čini nepotrebne greske, a ne greske povezane s neznanjem.
- Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme sedeti na jednom mestu.
- Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.
- Nije sposobno slediti uputstva koje se daju celoj grupi.
- Ne može zapamtiti uputstva, iako nema teškoća s pamćenjem.
- Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.
- Ima teškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično zbrkani.
- Pogrešno tumači jednostavne izjave, ne razume mnoge reči i rečenice.
- Može ponoviti izjave koje su mu rečene pre dosta vremena, a ne može ponoviti one koje su rečene nedavno.
- Lako posrne i padne, nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.
- Lako se povodi za onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio.
- Previše je pričljivo, često prekida razgovor.
- Često napušta klupu i nešto pretražuje po razredu, dok druga deca mirno sede.
- Ne pazi kada nastavnik nešto objašnjava, gleda negde drugde .
- Često kaže: „Ne mogu to učiniti“ i pre nego sto pokuša, lako odustajanje posebno je uočljivo kod novih zadataka.
- Govori, peva i šapuće samo sebi.
- Ne može izraziti misli na logičan i razumljiv način.
 Normalno je da mala deca budu hiperaktivna, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost smanjuje.
Hiperaktivnost se ponekad dijagnostikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godina. Takva deca: puno plaču, imaju teškoće u spavanju, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kod hiperaktivne dece ponekad se ne pojavljuje strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama.
U predškolskoj i školskoj dobi hiperaktivna su deca izrazito nestrpljiva, nikada nisu na svom mestu, ne slušaju učitelja, brbljaju dok druga deca rade u tišini. Često prekidaju rad u grupi, upadaju u reč i ometaju druge u izvršavanju zadataka ili aktivnosti.
Hiperaktivna deca imaju poteškoća u organizaciji, često zaboravljaju da ponesu knjige, pribor, skloni su gubiti svoje stvari. Zbog takvog ponašanja nastavnici hiperaktivnu decu vide kao nedisciplinovanu i zločestu. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulzivno, fizički ili verbalno napadne ili ugrozi drugo dete ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci ga takodje počinju odbacivati.
Literatura: http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-hiperaktivnost.html
 Diskalkulija je specifični poremećaj računanja koje karakteriše oštećenje sposobnosti računanja, koje se ne može objasniti nedovoljnom mentalnom razvijenošću ili neadekvatnim školovanjem.
Kako prepoznati diskalkulično dete?
U procesu učenja matematike sva deca čine više ili manje grešaka. Ona kojoj je matematika težak predmet uče sporije i čine više grešaka. Deca s diskalkulijom razlikuju se po tome što imaju mnogo neuobičajenih specifičnih grešaka.
Najčešce su to sledeće greške:
Parafazične supsitutcije (neispravna upotreba brojeva pri čitanju, pisanju i računanju) Dete zamenjuje jedan broj nekim drugim. Takve zamene nemaju nikakve veze s teškoćama u razumevanju pojma broja. Greške se dešavaju i upotrebom digitrona. Kada računa pomoću digitrona detetov prst jednostavno pritiska pogrešnu tipku.Dete svaki put zamenjuje neke druge brojeve a pri tome nije reč o sličnosti oblika ili prostornog položaja brojeva.
Perseveracije (greške ,,zaglavljivanja”) Dete ponavlja isti broj ili radnju više puta, i nije u stanju preći na sledeći korak ni u pisanju ni u računanju. Primer: Ako je u zadatku znak + on nastavlja da sabira brojeve bez obzira što se znak promenio.
Usporenost Dete daje ispravan odgovor, ali mu je potrebno mnogo više vremena nego što je uobičajeno u njegovoj dobi. Na primer za odgovor 1+ 9 = 10 treba mu više od 3 sekunde.
Vizuelne greške Dete pogrešno prepoznaje računske simbole i relativan položaj znakova i zbog toga obavlja pogrešno prepoznaje broj. Na primer + prepoznaje kao – pa umesto sabiranja oduzima
Slabo pamćenje i prepoznavanje niza brojeva Dete može imati teškoće s pamćenjem vlastitog broja telefona. Zna se dogoditi da neće prepoznati telefonski broj ako je izgovoren ili zapisan na drugačiji način.
Saveti:
Važno je da roditelji shvate da njihovo dete nije lenjo, bezobrazno već da ono ne može da razume izvesne stvari koje se od njega traže u školi.
Roditelji bi trebali da prihvate teškoće svog deteta i da sve zahtete usklade sa njegovim realnim mogućnostima.
Pomoći detetu da razume svoj poremećaj i da ga prihvati i pomoći mu da razvije samopoštovanje.
Literatura:
http://www.hud.hr/w-tekstovi/w-diskalkulija.html
 Deca dojena duže od šest meseci izložena su manjem riziku od problema s mentalnim zdravljem u kasnijem životu. Dojenje pomaže bebama da se lakše izbore sa stresom, a može da predstavlja i znak veće vezanosti između majke i deteta. Te prednosti nisu mogle da imaju trajno pozitivno dejstvo.
- Primer: Istraživanje dr Vendi Odi.
Tim kojim je rukovodila proučio je 2366 dece čije su majke učestvovale u jednoj australijskoj studiji o trudnoći. Mentalno zdravlje ove dece je ispitivano u drugoj, petoj, osmoj, desetoj i četrnaestoj godini.
| Mentalno zdravlje |
11% |
38% |
51% |
| Dojeno/NIje dojeno |
NIje dojeno |
Dojeno je manje od 6 meseci |
Dojeno je 6 meseci i vise |
| Uticaj |
Problem rasta |
Gore ponasanjeAgresivnost |
Dobro Mentalno zdravlje |
Jedanaest odsto praćene dece nije bilo nikada dojeno, 38 odsto je dojeno manje od šest meseci, a samo je nešto više od 50 odsto dojeno šest meseci ili duže.
Majke koje su dojile decu manje od šest meseci, bile su u proseku mlađe, manje obrazovane, siromašnije i pod većim stresom. Među tim ženama beležen je i veći procenat onih koje su patile od postporođajne depresije, a među njihovom decom bilo je više one s problemom rasta, nego među decom majki koje su dojile najmanje šest meseci.
Naučnici su primećivali da ona koja su kraće sisala pokazuju sve gore ponašanje, razlike među manje i više dojenom decom primećivane su kako u učestalosti poremećaja kod kojih je negativan stav usmeren prema sebi, kao što je depresija, tako i onih poremećaja kod kojih je negativan stav usmeravan na spoljnu sredinu poput agresivnosti.
Sa svakim mesecom dužeg dojenja kod praćene dece je uočavano bolje mentalno zdravlje. Uticaj dužine dojenja na kasnije MENTALNO ZDRAVLJE nije bio umanjen ni uzimanjem u obzir drugih faktora – društveno-ekonomskih i psiholoških, kao i događaja koji su obeležili rani život praćene dece.
ZAKLJUČAK: Duže dojenje je dugoročna dobrobit za mentalno zdravlje.
IZVOR: http://www.stetoskop.info/Dojenje-utice-na-mentalno-zdravlje-dece-4678-s1-news.htm
Kod dece se često javlja autizam kao razvojni poremećaj koji se javlja u ranom detinjstu do treće godine života. Uzrok mu je još nepoznat. Poremećaj utiče na kvalitet komunikacije društvene aktivnosti i interes za svet oko sebe. Rano otkrivanje može pomoći detetu da stekne veštine u međuljudskim odnosima i samostalnost.
Upozoravajući znak je kad dete ne reaguje na podražaje iz okoline što roditeljima može izgledati kao da dete dobro ne vidi ili ne čuje. Međutim, dečiji sluh i vid nisu oštećeni, već njegove reakcije na nadražaje nisu odgovarajuće.
Dete ne pokazuje interes za okolinu, gleda ali mu je pogled prazan i čuje ali je ravodušno prema zvucima. Ne smeši se osim sebi, autističnom detetu su poremećeni i hrana i san.
Za autizam je jos karakteristično da se dete igra samostalno, zaokupljeno je predmetima, ima govorne smetnje, ne iskazuje strah i ne pokazuje interes za druge ljude. Uprkos teškoćama u komunikaciji veliki broj pokazuje visok stepen nadarenosti za muziku, umetnost ili matematiku, ističe se njihova posebnost pamćenja, a neki pak imaju poseban talenat za baratanje brojkama i velikim količinama podataka.
Dolazi do poteškoća s jezikom i komunikacijom, zatim sa poteškoćama u interakciji i socijalnim kontaktima. Kod nekih je prisutno osamljivanje i povlačenje u sebe. Drugi pak mogu biti pasivni u socijalnoj interakciji, sa slabim interesom za druge. Svima je smanjena mogućnost empatije (saosećanja).
Kod dece nema spontane igre, ili ponašanja primerenih stepenu razvoja. Dete se igra samo ponavljajući istu igru istim predmetima. Male promene u životu autistične osobe mogu da rezultiraju snažnim reakcijama. Mogu biti naročito vezani za određene predmete, kao što su plastični poklopci i slično.
Fascinirani su kretanjem, svetlošću, rotirajućim predmetima ili tekućom vodom, skloni su da satima posmatraju objekte koji se kreću.
Obolela deca pokazuju manju pažnju na socijalnu stimulaciju, prisutan je nedostatak kontakta očima, odsutan govor tela, neodgovaraju na emocije,ne koriste neverbalnu komunikaciju.
IZVOR: http://www.b92.net/zdravlje/mentalno_zdravlje.php?yyyy=2010&mm=2&nav_id=413577&version=print
Prilog studenata Istorijski razvoj primarne prevencije, Bojan Kiš, Jovana Ložajić, Sladjana Kolarik i Sanja Živković.
|
|