Nastava u Samerhilu

Predmeti koji se kao učenicima nude kao izbor su :

Prirodne nauke: matematika, fizika, hemija, biologija, engleski..

Jezici: Francuski, Nemački, Španski, Japanski, Kineski..

Škola nudi i stolarski zanat, dizajn, slikarstvo, fotografiju, dramu, istoriju, geografiju, muziku, DJ- ing, muzičku produkciju, jahanje, informatičke tehnologije u kompjuterizovanoj učionici, plivanje u otvorenom bazenu, Leistonov centar za odmor i opuštanje, pisanje za školske novine..

Veštine: crtanje, šivenje, muzika.

Sportovi: tenis, fudbal, košarka, odbojka, stoni tenis uz korišćenje terena za navedene sportove i skejt park.

          Nastava u Samerhilu je organizovana u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima. Prilagođena je uzrastu učenika, a posebno njihovim interesovanjima. Časovi nisu obavezni, pa ipak,  većina dece bira da ide na časove i polaže državne ispite. Rezultati su znatno iznad proseka. Novi učenici uglavnom preskaču časove, ali kako se navikavaju na ideju slobode, počinju da shvataju da učenje može biti zabavno. 

          Starija deca prijavljuju se za predmete a onda prate raspored. Svakom prijavljenom učeniku se na početku daje prazan raspored časova u koji oni upisuju termine održavanja predavanja u vremenskim periodima kada to njima odgovara. Raspored se menja svakog semestra u zavisnosti od želja učenika i tema koje proučavaju. Svaki profesor vodi registar, ali je na detetu da odluči da li će prisustvovati časovima iz određenog predmeta ili ne u zavisnosti od sopstvenih interesovanja.

           Deca od pete do devete godine pohađaju prvi, a deca od desete do dvanaeste drugi razred. Oni imaju svoje učitelje i učionice sa prostorom za višestruke aktivnosti. Njihovi učitelji prave nedeljni raspored i organizuju aktivnosti u skladu sa interesovanjima, željama i potrebama učenika.

           Nil ove specifičnosti nastave objašnjava principima slobode, tj. da deci ne treba nametati obaveznost, jer se time ugrožava njihova sloboda da biraju. Nastava nije nudila organizovano znanje na sistematičan način. Što znači da  iako je polazila od potreba i interesovanja dece nije postavljena na ozbiljan pedagoški nivo.

           Škola je smeštena na 20 ha bašte i šuma sa dosta prostora za biciklizam, drvećem za penjanje, mestima za kampovanjem i maštovite igre i td.

           Osoblje ispunjava svakodnevnu obavezu da razgovaraju o bilo kakvim pitanjima ili problemima. Posebna pažnja se posvećuje deci koja imaju probleme sa učenjem. Osoblje će razmotriti akcije koje će pomoći detetu u učenju.

            Doručak traje od 8.00h do 8.45h. Časovi počinju u 9.30h a završavaju se u 13.10h, što najavljuje kompjuterizovano zvono.

             Prostorije za slikanje i rad sa drvetom su otvorene od 9.30h do ručka i od 16.00h do večere, i otvorene su za učenike koji prave i slikaju šta god žele pod rukovodstvom učitelja iz date oblasti.

          Tokom dana učenici mogu pohađati časove ili ne moraju raditi ništa. Postoje pravila koja ih sprečavaju da spavaju tokom dana i gledaju televiziju za vreme trajanja časova. Takođe, ne mogu otići do grada pre 12.30h.

          Između doručka i ručka postoji međuperiod za čaj a ručak je serviran od 12.20h do 13.15h.

          Ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom se održavaju školski sastanci od 14.00h do 14.30h ili najkasnije do 15.00h. Sastanak nije obavezan ali je uglavnom dobro posećen. Vreme posle toga je slobodno i predviđeno za gledanje televizije, učenje rada na računaru, pravljenje različitih stvari od drveta, igranje igara, čitanje, igranje tenisa, plivanje… U 16.00h počinju predavanja. Utorkom i četvrtkom nema nikakvih aktivnosti osim časova. Časovi obuhvataju polja od šivenja do donošenja odluke da se krene u šetnju i obilazak divlje prirode.

          Večera počinje u 17.30h a završava se u 18.15h. nakon večere učenici rade šte žele. U 21.30 je užina tzv. "večernji doručak" koji učenici nose sa sobom i to je u njihovoj organizaciji. Vreme za spavanje je od 20.00h i svetla se gase u 21.00h za najmlađe. Za najstarije svetla se gase u 23.30. Izabrani "Beddies Officers", stavljaju decu u krevet i staraju se da ostanu tiha. Oni takođe brinu o tome da se svi učenici ujutru na vreme probude.

    

Sastanci u Samerhilu

             Jedna od nesvakidasnjih karakteristika ove škole su sastanci na kojima se kreiraju ili menjaju zakoni škole. Ovi zakoni predstavljaju pravila koja se izglašavaju većinom učesnika sastanka. Učesnici su učenici i osoblje škole.  Svako od članova osoblja pa do najmlađeg deteta ima pravo na glas i jednaku vrednost glasa.

                Iako su učenici brojniji od nastavnika, shvataju da zakoni koje donose treba da olakšaju život svakome od njih. I naravno, ako donesu loš zakon uvek ga mogu promeniti na sledećem sastanku. Ovakvim pristupom, oni su ti koji pišu pravila, pa izostaje nezadovoljstvo nametnutim pravilima, nema mržnje, potisnute agresivnosti. Cilj je da se svako dete razvije svojom brzinom, da pohađa časove koji ga interesuju, nema laži, zabrana, i svi imaju jednak status.

          Sastanci se održavaju četiri puta nedeljno: ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom od 14.00 do 14.30, a najkasnije do 15.00h, u zavisnosti od tema koje se razmatraju na sastanku i obima posla. Sastanci nisu obavezni, ali su uglavnom dobro posećeni.

http://www.summerhillschool.co.uk/pages/themeeting.html

O Samerhilu

       Engleski Samerhil važi za najprogresivniju školu na svetu. Osnovana je u vreme kada su prava pojedinca bila mnogo manje poštovana nego danas. Decu su tukli u većini domova i smatrano je da je takva disciplina ključ u pravilnom uzgajanju deteta. Kroz svoju samoupravu i slobodu Samerhil se izborio za pravo da deca odlučuju za sebe i da se oslobode od pritiska da se prilagode nametnutim obrascima koje su stvorili odrasli. Škola je sada napredan član demokratske zajednice koja pokazuje da deca uče da budu samouverena, tolerantna i uviđajna, kada im se da prostora za to. To je škola sa internatom od oko stotinak učenika poreklom iz čitavog sveta, uzrasta od 5 do 18 godina. Sreća je prioritet Samerhila, ona je važnija i od rezultata na testovima. Deca nisu prazne tablice koje treba ispisati, oni su ličnosti i ne treba ih iskorišćavati. Njih treba tretirati kao male ljude, sposobne da odlučuju o nekim stvarima, jer im se u suprotnom nameće osećaj inferiornosti. Onog trenutka kada pokažete detetu kako radi njegova igračka vi ste mu oduzeli pravo na radost otkrića, i pokazali mu da je zavisno od drugih. Ako znamo da osećanje iz ranog detinjstva ostaju zauvek u nama, hoćete li od tog deteta očekivati da bude samostalno?

          Nil je slobodu video kao fundamentalnu postavku obrazovanja i razvoja dece i mladih. U skladu s tim, školu je osnovao tek da ona pokuša  "da omogući deci slobodu da se emocionalno razvijaju, da pruži deci vlast nad sopstvenim životom, da pruži deci vreme da se slobodno razvijaju, da stvore srećnije detinjstvo tako što će otkloniti strah i prinudu  od strane odraslih". Kao najstarija dečja demokratija na svetu, škola promoviše sreću kao glavni cilj života i pokušava da kod dece razvije samopouzdanje, tolerantnost, integritet, pravičnost, osećajnost, odlučnost i humor.

     Postoje dve karakteristike škole za koje većina ljudi smatra da su neobične. Predavanja nisu obavezna i izbor je samog učenika da li će i kojim predavanjima prisustvovati. Naravno, predavanja i profesori su dostupni u predviđenim periodima, po rasporedu. Ova neubičajena praksa koju Samerhil sprovodi daje deci mogućnost da biraju svoj put, pritom pronalazeći sopstvena interesovanja, motivaciju i identitet.

     Mnogi ljudi pretpostavljaju da ni jedno dete nikada ne bi prisustvovalo predavanjima a da to nije prisiljeno. U Samerhilu se retko dešava da dete ne prati ni jedno predavanje. Posle navikavanja na slobodu koju pruža Samerhil, deca ubrzo počinju da usmeravju svoja interesovanja.

     Druga neobična karakteristika Samerhila su školski sastanci na kojima se kreiraju ili menjaju zakoni škole. Ovi zakoni predstavljaju pravila škole koja se izglasavaju većinom učesnika sastanka. Učesnici su učenici i osoblje škole. jedni i drugi imaju jednako pravo glasa i vrednost glasa.

    Dve navedene karakteristike Samerhila su centralne, ali se u njima ne sagledava esencijalni deo prirode škole. Samerhil predstavlja zajednicu u kojoj svi članovi koegzistiraju u harmoniji i skladnim odnosima, zadržavajući svoju ličnu slobodu!

     Možete da se igrate po ceo dan, ako želite to. Samerhil dozvoljava deci da budu potpuno slobodna, da se igraju onoliko koliko im se sviđa. Kreativna i maštovita igra je suštinski deo detinjstva i razvoja. Spontana i prirodna igra ne treba da se podriva ili preusmerava od strane odraslih. Igra pripada detetu. – Samerhil, izjava o politici.

http://www.summerhillschool.co.uk/

http://www.cetvrtagimnazija.edu.rs/eseji/Aleksandar%20Nil%20-%20Slobodna%20deca%20Samerhila[1].pdf

Samerhil za i protiv

            Godine 1970. u Americi je izašao zbornik priloga o Samerhilu, pod nazivom "Samerhil za i protiv". U deset priloga iz zbornika nalazimo različita mišljenja o Nilovom modelu obrazovanja.

            Max Rafferty jedan je od njegovih žešćih kritičara. On smatra da u ovako razvijenom i civilizovanom društvu prirodno obrazovanje nema apsolutno nikakvog smisla, pošto je društvo krajnje izveštačeno. Po Rafertiju je prirodno obrazovanje nestalo s pojavom pisma. Takođe, on smatra da je strah neophodan za preživljavanje vrste, te da bi ljudska vrsta izumrla kad bi se prestala bojati. On smatra da se ni jedno dete ne želi posvetiti učenju ako ima mogućnosti da se igra ili lenčari, te je zbog toga decu potrebno na neki način motivisati za rad. Motivacija su ocene, strah od autoriteta, strah od neuspeha. Ne uzima se u obzir to da su u Samerhilu deca koja nisu imala nikakvih psihičkih problema uglavnom redovno prisustvovala nastavi, čak su bila i tužna ako iz nekog razloga nastavnik ne bi mogao održati nastavu iz nekog predmeta, a nisu bila motivisana ocenama. Raferti se pita koji je smisao prilagođavanja škole detetu kada mu se život kasnije neće prilagođavati, pritom zaboravljajući na to da mlade generacije stvaraju svet budućnosti, te da im slobodno obrazovanje može pomoći u stvaranju slobodnog sveta.

            Pozitivna kritika Nilove teorije obrazovanja dolazi, između ostalih, od Ericha Fromma. On je došao do zaključka da Nilova osnovna poruka nije ništa drugo do ljubav prema životu. From kaže da je savremeni privredni sistem prilagođen proizvodnji konformista, potrošača sa standardizovanim ukusima, ljudi kojima se lako može manipulisati. Takvi ljudi su teskobni, usamljeni, dosadno im je, nemaju uverenja i ne raduju se životu. Čovek koji se ne raduje životu pristupa svemu, pa i drugim ljudima, kao mrtvim stvarima, privlači ga materijlno bogatstvo. From kaže da je jedini Nilov cilj taj da odgoji decu koja vole život, koja će biti aktivni učesnici a ne pasivni posmatrači života, što je upravo ono s čim se kritičari Samerhila ne mogu složiti. Oni ne mogu prihvatiti ideju da ljudi trebaju živeti zbog života samog, a ne zbog postizanja materijalnog bogatstva i slave. From je dao kritičku primedbu u predgovoru, koja se odnosi na to da je Nil previše naglasio značaj seksualnosti, sledeći Frojda. Kad je Nil praktikovao svoju metodu i napisao knjigu, društveni stav prema seksualnosti je bio potpuno drugačiji od današnjeg. To je u svakodnevnom životu bila tabu tema, o njoj se u porodicama, a ni šire, nije smelo govoriti. Danas je drugačije, ali nije mnogo bolje. Danas je seksualnost izašla iz ilegale, ali je umesto slobode postala raspusna i neodgovorna. Nil je u ono vreme skidajući tabu sa teme seksualnosti time  sprovodio terapeutski efekat prema deci, što danas više nema značaja.

               John Culkin Samerhil smatra sretnim mestom. Za njega je Samerhil sveta knjiga nabijena mudrošću i ljubavlju. John Culkin ističe da mnoga američka deca većinu vremena provode pred televizijom, televizija je najbolje sredstvo pomoću kojeg roditelji ućutkuju svoju decu. Savremeni učenici žive u sredini totalnih medija. On smatra da škole moraju poći od učenika, a ne od nastavnog programa, nastavnika, administracije, sistema testiranja ili bilo kojeg drugog neučeničkog sastojka obrazovne sredine. Smatra da su škole za učenike, sve ostalo su samo sredstva za ostvarivanje cilja koja će biti ili neće biti upotrebljena u zavisnosti od toga služe li razvoju učenika ili ne. On odaje priznanje Nilovoj brizi za sveukupni saznajni i osećajni razvoj deteta. Neke od Culkinovih odrednica po kojima bi trebalo podsticati decu da se razvijaju su: smisao o sebi – smatra da je uloga nastavnika podsticanje tog delikatnog procesa uz uklanjanje svih prepreka razvoju i obezbeđivanju konteksta ljubavi, poštovanja, kompetentnosti i snage; smisao za smisao – učenike treba podsticati da unutar sebe otkrivaju unutrašnji smisao za ispravno i pogrešno, istinito i lažno; smisao za besmisao – prirodnim putem.

              Ashley Montegue smatra da je Samerhil pomogao ljudima da razumeju nekoliko osnovnih istina: neophodnost ljubavi, jedina zdrava disciplina je ona nad samim sobom – samodisciplina, sloboda je velika odgovornost, dobar nastavnik podučava decu u ovim specifičnim istinama, a takođe ih uči kako da sama sebe uče. Navodi da tradicionalno obrazovanje većinom osujećuje jedinstvenost i kreativnost. Škole naziva fabrikama koje u decu ubacuju velike količine nabubanih činjenica, i zatim se u određenom periodu kroz različite metode ( npr.ispit) traži od njega da izbacuje te nabubane činjenice.

              John Holt voli razgovarati  sa malom decom i slišati ih kako govore. Ne smatra da su njihov pogled na život ili njihova shvatanja o životu banalna zato što se zasnivaju na malom iskustvu. On zaključuje da decu moramo uzimati za ozbiljno i da prema njima postupamo s poštovanjem, decu ne treba obasipati novcem kao što čini većina ljudi. Prema njegovom zaključku deca u Samerhilu ozdravljuju i rastu zahvaljujući slobodi, podršci i poštovanju koje im on ukazuje i upravo te uslove treba stvoriti i u drugim školama ako želimo da deca budu zdrava i napredna.

              Bruno Bettelheim navodi da je osnovna Nilova filozofija naivna, rusoovska i drži da se dete rađa s urođenom dobrotom. Kada bi zlo društvo, naročito njegovi loši roditelji dopustili detetu da prirodno raste bez osećanja teskobe i inhibicija ono bi sasvim sazrelo u najveličanstvenije ljudsko biće. Što se tiče same psihoanalize Nil je iz nje preuzeo jedino stav da je potiskivanje loše i da  seksualne inhibicije stvaraju neuroze.

              Michael Rossman smatra da je Nil u Samerhilu izgradio jednu usko označenu obrazovnu zajednicu koja je bila organizovana oko oslobađajućeg autoriteta samouprave. Opisuje mnoge pojave zdravog razvoja ličnosti. Sve one zavise od razvitka jednog alternativnog stila autoriteta koji se deli, on je demokratski i elastičan, a čija se moć primenjuje putem primera, a ne prinude. Prema njemu takav autoritet više ojačava nego što slabi one koji su mu podvrgnuti.

               Sylvia Ashton zamera Nilu što je za njega alat važniji od knjige, knjige za njega nemaju vrednost. U njegovoj školi učenici ne moraju dolaziti na nastavu i mogu sami odlučiti kada će naučiti čitati. Ona smatra da čitanje samo po sebi ima svojstvo isceljenja, pri tome je važno da čovek ne treba samo da nauči da čita, već treba i da želi da čita.

               Paul Goodman je poznat kao jedan od najoštrijih kritičara savremenog društva. Uživa veliki ugled među studentima na koje snažno utiče. Objavio je preko dvadeset knjiga i predavao na sedam američkih univerziteta. On smatra da: uzgredno obrazovanje (uzimanje učešća u tekućim društvenim aktivnostima) treba biti glavni način učenja; prema njegovom mišljenju većinu srednjih škola treba ukinuti, društvene funkcije srednjih škola trebaju preuzeti druge vrste omladiskih zajednica; obuka na koledžima uglavnom treba usmeravati u  pojedine profesije, a ne prethoditi; cilj elementarne pedagogije završno sa dvanaestom godinom trebalo bi biti zaštita i nega slobodnog rasta deteta s obzirom na to da roditelji i okolina vrše pritisak na dete.

         Knjiga A. Nila Slobodna deca Samerhila doživela je i pohvale i kritike. Oni koji je kritikuju smatraju da on zanemaruje društvo kao jedan od najznačajnijih činilaca u formiranju mladog čoveka, u izgradnji i razvijanju školskog sistema, odnosno škole kao institucije. Za njega je postojeća škola loša, isti su takvi i nastavnici i roditelji i on izlaz traži u jednoj novoj školi čiji je cilj potpuna sloboda učenika i njihova sreća. Međutim, poput mnogih nezadovoljnika nije u zamenu za ono što je hteo da sruši ponudio nešto novo. On odbacuje sve društvene običaje, norme i zakone, celokupni društveni sistem i kao da veruje da će sreća njegovim učenicima biti obezbeđena samo ako ostanu verni potpunoj slobodi koja vlada u Samerhilu. Problem je u tome što se oni u daljem životu neće moći tako lako prilagoditi  društvenim normama iz koje su otišli, a kojima će se posle vratiti.  On govori o sreći koja vlada u Samerhilu i o srećnim učenicima, ali ne objašnjava kakav je to sretan učenik. S druge strane, dobra strana Samerhila je nuđenje mogučnosti da se učitelji i roditelji preispitaju u svojim postupcima i pokušaju promeniti ih na bolje. 

Literatura: Samerhil za i protiv (1982.), zbornik priloga o Samerhilu, Beograd, Prosveta.

Istorijat Samerhila

           Samerhil je osnovan 1921. godine u Hellerau (okolina Drezdena). Bio je deo internacionalne škole Neue Schule. Zajedno sa Frau Neustatter, kasnije svojom prvom ženom, Nil seli svoju školu u Sonntagsberg u Austriji, ali je lokalno katoličko stanovništvo nije prihvatilo. Do 1923. godine Nil se preselio u Lyme Rigis na jugu Engleske u kuću zvanu Samerhil, gde počinje da radi sa svega pet učenika. Škola je nastavila sa radom do 1927. godine kada je preseljena na današnju lokaciju Leisen u selo Suffoik sa sobom noseći ime Samerhil. Nil je nastavio da vodi školu sa gospođom Lins, do evakuacije u Efestiniog (Wels) zbog rata. Gospođa Lins se kasnije razbolela i umrla. Nil se kasnije oženio Enom Woff koja je radila u školi. Posle rata vraćaju se Samerhilu koji je bio razrušen i u to vreme korišćen u vojne svrhe.

 

          Škola je nastavila da bude kontraverzna zbog svojih ideja, a neki su je opisivali kao "radi šta ti se hoće" škola. Pedesetih godina Samerhil je doživeo najveći pad. Stvari su izgledale loše, broj učenika je bio svega 25. U to vreme Nilu je pomagao izdavač iz USA Harold Hart. Zajedničkim snagama izdali su knjigu "Samerhi – radikalan pristup detinjstvu". Knjiga je u Americi bila pun pogodak i ubrzo je postala bestseler na nacionalnom nivou. Izdata je i u UK i mnogim drugim zemljama i stvari su počele  da idu u korist Samerhila. Broj učenika se povećao. Mnogi su dolazili iz USA privučeni svežim pristupom škole. Privukla je mnogo posetilaca sa raznih strana. Posle nekog vremena Nilu i zajednici dosadio je publicitet i oni su se ponovo povukli u tišinu. Nil je u svojim poslednjim danima života uzimao manje aktivnu ulogu u aktivnostima škole, ali je i dalje ostajao u okviru svih dešavanja. Godine 1973. njegovo zdravlje se pogoršalo i biva smešten u lokalnu bolnicu gde je i umro 23.09.1973. godine. Ena je nastavila da vodi školu do njenog penzionisanja 1985. godine, kada je njihova ćerka Zoe, sadašnji glavni učitelj, preuzela.

http://www.summerhillschool.co.uk/pages/history.html

Aleksandar Saterlend Nil

         Aleksandar Saterlend Nil (rođen 1883 u Forfaru, Škotska, a umro 1973. godine) je školski pedagog, radikalni prosvetni teoretičar i praktičar koji je 1921. godine osnovao školu u kući, u jednom engleskom gradu Lajston u Sakofu i nazvao je Summerhill (Letnje brdo). Ova škola, inovativnog karaktera, proslavila ga je u svetu i postao je čuven po najstarijoj samoupravnoj školi i po svojoj radikalnoj životnoj filozofiji. Najviše se bavio dečjom psihologijom, vaspitanjem i obrazovanjem dece, a predavao je na mnogim univerzitetima i bio tražen govornik.

 

          Pedagogija Aleksandra Nila spada u reformnu pedagogiju XX veka, pedagoški pravac – individualna pedagogija. Nilove psihološko – pedagoške ideje najviše su bile pod uticajem Sigmunda Frojda i njegovog učenja o psihoanalizi. Osnovna ideja kojom je Nil bio vođen jeste stvoriti školu u kojoj će dete osećati da je slobodno, prihvaćeno i oslobođeno straha i mržnje, školu koja odgovara detetu, a ne dete koje odgovara školi. Nil je doprineo tadašnjoj pedagoškoj misli ističući slobodu ličnosti, mišljenja i delanja. Za Nila je sloboda deteta da bude ono što jeste i to je cilj vaspitanja. Nil cilj vaspitanja poistovećuje sa ciljem života, a to je traganje i pronalaže sreće!

Bioskop u glavi

 
„Politika“, 8.oktobra 2011.
 
Američki naučnici Džek Galant i Šinji Nišimoto sa Kalifornija univerziteta u Berkliju rekonstuisali su na osnovu aktivnosti mozga i moždanih talasa slike iz filmova, koje su pre toga gledali učesnici u ovom nesvakidašnjem eksperimentu.
Psiholog Galant je, tim povodom, rekao: „Otvorili smo prozor u ‘filmove’ našeg duha“, a njegov kolega, Nišimoto, smatra da je „naše prirodno vizuelno iskustvo isto kao gledanje jednog filma“.
Nakon detaljnog opisa ovog eksperimenta, koji je po mišljenju kritičara koliko fascinantan, toliko opasan, pomenuti naučnici su objasnili da su filmske scene u mozgu učesnika eksperimenta rekonstruisane na osnovu podataka koji potiču iz aktivnosti njihovog mozga, u rasponu od mesta u koje, u odredjenom trenutku, dotiče najveća količina krvi, do neurosignala, koji se, zatim, zahvaljujući teorijskom modelu, kompjuterski interpretiraju.
Reč je, dakle, o prvoj uspešnoj rekonstrukciji stanja ljudskog duha prilikom dinamičkog opažanja slika iz spoljnjeg sveta, čemu su, inače, prethodili mnogobrojni eksperimenti, uključujući i one koji su iz domena fantastike, čiji je popularni naziv „mašine za čitanje misli“.
Jedno od presudnih saznanja koje je omogućilo stvaranje modela, na osnovu koga se može pratiti kako se u mozgu preradjuju slike iz gledanih filmova, bilo je naučno objašnjenje prerade vizuelnih signala. Naime, eksperimentalno je utvrdjeno da izmedju ćelija na retini oka i ćelija u odredjenom delu mozga postoje receptivna polja, u kojima se registruje kretanje, osvetljenost, boja itd. Što znači, izmedju slike vidjenog objekta i one koja je preradjena u mozgu postoji strukturalna sličnost. U vizuelnom korteksu nalazi se na desetine hiljada trodimenzionalnih tačkica za sliku, čiji je volumen oko deset kubikmilitetra.
Robert Turner, direktor Maks – Plank – Instituta za neurofiziku u Lajpcigu, smatra da izvedeni laboratorijski eksperiment potvrdjuje da ljudski mozak ne uči u svakom trenutku sve iznova, već da su čulni nadražaji u velikom broju slučajeva podsticajne činjenice za ‘scenarije’ koji su već poznatil judskom duhu. Na tome počivaju i metode kalifornijskih istraživača pomoću kojih je izvršena rekonstrukcija gledanih filmova na osnovu merenja aktivnosti mozga, objasnio je Turner, jedan od najuglednijih eksperata za funkcionalnu magnetnu rezonancu.
Rajner Gebel, profesor univerziteta u Mastrihtu, kome je poveren projekt Evropske unije čiji je cilj otkriće „funkcionalnih kodova mozga“, ne spori značaj otkrića američkih naučnika. Medjutim, on smatra da se još ne može govoriti o „vizuelizaciji“ misli, jer u pomenutom eksperimentu, slike su simulirane iz spoljašnjosti. Ako naučnicima podje za rukom da prodru u unutrašnje procese moždanih aktivnosti i otkriju slike bar mentalnih procesa i predstava, onda će nas to približiti „čitanju ljudskih misli“. Medjutim, veliki uspeh naučnih rezultata iz Berklija je dokaz da je vizuelizacija vidjenog moguća.
To daje realnu nadu da se postigne i vizualizacija predstavljenog.

Ophrvani samoćom

 
Politika,NIT, 5.oktobar 2011.
 
 
Hans – Ulrih Vithen, direktor Instituta za kliničku psihologiju Drezdenskog univerziteta, ustanovio je sa svojim naučno-istraživačkim timom, da blizu 40 odsto stanovnika država- članica Evropske unije, zatim Švajcarske, Norveške i Islanda boluje od psihičkih bolesti! Oko 14 odsto Evropljana pati od smetnji izazvanih strahom, 7 odsto od nesanice ili teške depresije, više od 4 odsto su zavisnici od alkohola ili droge, dok se kod 5 odsto mladih (do 17 godina) manifestuje ADHS sindrom, koji je posledica genetskog nasledja ili nedovoljne socijalne brige i ljudske pažnje.
Nakon šestogodišnjeg naučno-istraživačkog rada i analiza mnogih studija i podataka, Vithen je sa svojim saradnicima došao, dakle, do rezultata o psihičkom stanju 164 miliona ljudi iz 30 evropskih zemalja. Ti rezultati mogli bi se izraziti rečima iz „Ličnih zapisa“američkog književnika Žilijena Grina (1900 – 1998): “Mi piljimo u ogromnu mračnu provaliju koja se otvara pod nama. I plašimo se.“
Prema Vithenovim rečima, psihičke bolesti su najveći izazov evropskom zdravstvenom sistemu u 21. veku!
Od ogromnog broja bolesnika, samo jedna trećina se leči. Medjutim, čak su i oni primorani da godinama čekaju na pravu terapiju, jer veliki broj lekara koristi još uvek zastarele metode u dijagnostici i terapiji. S druge strane, u mnogim zemljama nije još promenjen odnos prema psihički obolelim licima. Naime, oni se i dalje marginalizuju i stigmatiziraju. Najzad, mada ne i poslednje, prošireno neznanje o psihičkim bolestima i loša politika zdravlja umnožavaju pomenute i razne druge probleme.
Vithenovi saradnici upozoravaju da se danas psihičke bolesti često javljaju u mladjem uzrastu. Zbog toga, ukoliko izostane blagovremeno i adekvatno lečenje, posledice mogu biti sve veće, ponekad čak fatalne. Ovi stručnjaci nisu zanemarili ni troškove, koji su najvažnija „molitva“ kapitalizma: samo 2005. troškovi lečenja psihičkih bolesnika iznosili su 386 miijardi evra. Pod uslovom da su ostali isti, od tada do danas troškovi su 2 biliona i 316 milijardi evra!
Ljudi su iskusili i, u nedavnoj prošlosti, životom platili saznanje da se zviždanjem u mraku ne stvara svetlost. Tron mračnih bogova je osiguran sve dok strah ima sjajnu budućnost. I, po svemu sudeći, uvećavaće se broj ljudi koji su ophrvani osećanjem usamljenosti i beznačajnosti. Jer, od „ljudi-Ništa“, koji – kazano pesničkim jezikom – „imaju sve, Zemlju i Nebo, čak i glave dve“, uzaludno je očekivati odgovor na pitanje šta da se čini i gde je mesto za kojim čovekova duša čezne.
Internacionalni naučno-istraživački tim iz Barselone, specijalizovan za regenerativnu medicinu, objavio je vest da je pomoću nove metode uspeo prvi put da izoluje ljudske ćelije iz tkiva debelog creva i da ih laboratorijski odgaji. Imunolog i molekularni genetičar Hans Klever iz Utrehta u Holandiji i njegov kolega Petar Jung smatraju da se time otvaraju nove mogućnosti za lečenje raka debelog creva, Kronove bolesti i raznih drugih obolenja digestivnog trakta.
Iako je regenerativna medicina, relativno nova grana biomedicine, i njena mladja „sestra“, translacionalna medicina, već dosegle mnogobrojne rezultate, koji su uspešno primenjeni, „neverne Tome“ smatraju da je u njima više snova, nego što odista mogu da ispune očekivanja i nade ljudi. Jer, jednostavno kazano, ljudsko telo i organizam se razlikuju od laboratorije, odnosno „modeli“ in vitro nisu podudarni sa „modelima“ in vivo.
Evo, najzad, vesti sa američkom univerziteta u Floridi: rešena je zagonetka o različitoj dužini domalog prsta i kažiprsta na muškoj i ženskoj šaci.
Martin Kon i Žengui Ženg su eksperimentalno dokazali da je to posledica muškog i ženskog hormona, što se dogadja već u embrionalnoj fazi. Usled delovanja testosterona, domali prst je duži od kažiprsta. Kod žena je obrnuto, estrogen doprinosi da je kažiprst veći od domalog prsta.
Dužina tih prstiju je svojevrsni biomarker. Prema tome, stara izreka: „Pokaži mi svoje prste, i ja ću ti reći, ko si“ ima sada naučnu osnovu i opravdanje.

Dečja igra od rođenja do polaska u školu

 

  • Kad su sasvim mali…
 
Deca nižeg uzrasta, kao što su deca prve i druge godine, najviše se igraju takozvanih funkcionalnih igara – kaže Snežana Šuković-Biserčić, psiholog i stručni saradnik predškolske ustanove „Pčelica“. – To su razna puzanja, penjanja, otvaranja, zatvaranja poklopčića, vrata nameštaja. Ono što je bitno je da u toj igri oni ne samo što zadovoljavaju svoju potrebu, već i ispituju ono što je u funkciji njihovog života. Deca u tom uzrastu vole u igri da presipaju stvari, pesak, vodu i to su igre koje često mogu dugo da zadrže pažnju. Zato ove igre nemaju samo zadatak da se dete kreativno igra, već da dok to radi, celokupna svoja čula aktivira. Ono sluša te kamenčiće kako udaraju, i na taj način dete razvija i svoj senzo-perceptivni život a ne samo motorički, tj. ruku koja to baca i ruku koja to presipa i diže.
 
Na nižem uzrastu za decu je karakteristična takozvana samovoljna igra. Detetu je potrebno da ima nečije društvo, da se neko, najčešće roditelji ili neko drugo dete nalazi u blizini, ali se ono u stvari igra samo i nije u stanju da u svoju igru uključi još nekog.
  • Igra od treće godine
 

Oko treće godine javlja se prva potreba za partnerima u igri. Na ovom uzrastu je karakteristično čačkanje među decom oko igrački.
Ono što je važno za tu decu, to je da u ovom periodu dolazi ponekad i do otimanja i suza kada su igračke u pitanju. Detetu treba reći da ono što je njegovo može biti i od nekog drugog, da se na taj način ono druži sa tim detetom, da ako ono da svoju igračku i drugo dete daće njemu svoje i ono što je najvažnije, da jedno dete ne može imati sve. Ako takav pristup imamo i učimo svoje dete da zna da deli, posle treće godine to dete nikada neće biti sebično i neće biti plakanja oko toga "ovo je moje, i ne dam".
Najčešće razlike u godinama vidimo kroz igre u kojima se ono igra. To su razne igre imitacija, gde je dete sposobno da imitira čak i celokupne delove nekog teksta, iz nekog svog crtanog filma, govor nekog svog omiljenog junaka, govor svojih roditelja u određenim situacijama. Treba da znamo da je to kreativno i dobro.

  • U predškolskom periodu
Igra dece od pete do sedme godine je kvalitetna. U ovom uzrastu deca su počela da poštuju neka pravila igre i da sarađuju sa drugom decom u igri.
Ta igra je jako kreativnija. Oni se više ne igraju u manjim grupama i parovima, nego se igraju u većim grupama i svako u toj grupi ima neku svoju ulogu, jer je dete već spontano naučilo pravila igre i takva igra može da traje satima. U početku su deca malo nestabilna, gurkaju se, dok ne uspostave pravila, a onda krene divna i lepa igra.
 
 
Izvor:
 

Podela i karakteristike igre

 Podela igre

 Skladno sa razvojem deteta i njegove igre postaju složenije. U predškolskom uzrastu možemo napraviti sledeću podelu igara:
 
1. Stvaralačke igre su:

a) Igre uloga, imitativne igre su: u ranijoj fazi radi se o imitaciji zvukova pojedinih predmeta, kasnije, s razvojem deteta igre postaju sve bogatije, a dete određuje način i sadržaj ostvarivanja zamisli.
b) Igre dramatizacije su: razvijaju izražajnost govora, a iziskuju pribor i materijale.
c) Konstruktivne igre to su stvaralačke igre deteta koje razvijaju percepciju, finu motoriku, utiču na razvoj mašte i kreativnosti.

2. Igre s pravilima su:

a) Narodne su: puštanje zmaja, zagonetke, kolo, žmurke prenose se predanjem.
b) Pokretne igre, elementarne igre su: često su praćene rečima ili pesmom, sadrže određeni zadatak, a za cilj obično imaju razvijanje određene fizičke sposobnosti.
c) Didaktičke igre: imaju poseban uticaj na detetov spoznajni razvoj, sadrže zadatke, pravila i cilj.

Uz navedene vrste igara, nužno je spomenuti i FUNKCIONALNU IGRU koja se javlja u ranom detinjstvu, a koja se definiše kao igra novim funkcijama koje kod deteta sazrevaju – motoričkim, čulnim, perceptivnim. Ona je određena ranom socijalnom interakcijom, a javlja se oko osmog meseca života deteta. Postupno se u drugoj godini života funkcionalna igra smanjuje, a razvojem deteta raste intenzitet stvaralačkih i igara s pravilima.

Karakteristike igre
 

  • Igra je slobodna i spontana aktivnost deteta.
  • Igra ne obuhvata dostizanje nekog specifičnog cilja jer je sam proces igre važniji od rezultata.
  • Tok igre i njen ishod su uvek neizvesni.
  • Igra je sažeto i skraćeno ponašanje.
  • Propisana je, u smislu prihvatanja međusobnih dogovora i pravila koji vrede do trenutka kad se uvode i vrednuju nove zakonitosti.
  • Igru karakterise divergentnost, odnosno ponašanje organizovano na nov i neobičan način, gde sve može biti i naopačke. Kod divergentnog mišljenja ne postoji nešto "što ne valja", svaka komponenta igre je prihvatljiva.
  • Igra je fiktivna u odnosu na stvarni svet.

 Teorija igara se može definisati kao grana primenjene matematike ili kao grana ekonomske teorije koja se bavi analizom procesa odlučivanja manjeg broja aktera. Ono što povezuje ovu matematičku teoriju sa drugim oblastima, posebno politikom, jeste priroda čoveka da najradije projektuje i planira svoju dobit kroz gubitak drugog igrača.
Teoretičari igara definišu same igre, proučavaju i predviđaju ponašanje igrača, učesnika u igri, kao i adekvatne strategije. Naočigled različiti pristupi igri mogu proizvesti slične događaje i rezultate u okviru jedne igre.

Izvori:

 
Dr Emil Kamenov, "Dečja igra", Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 2006. godina