Социјални и грегарни мотиви

Социјални мотиви

Социјалним мотивима називају се они мотиви који се не базирају на органским, већ на психолошким потребама које се могу задовољити само уз директно или индиректно учешће других људи. Обично се истичу две врсге оваквих потреба: потреба за друштвом и потреба за признањем у друштву. На овим двема групама потреба почивају најважнији социјални мотиви.

Али и многе друге такозване психолошке потребе, потребе које не захтевају директно учешће других људи, имају важну улогу у понашању човека. Многе такве психолошке потребе формирају се на основу личног искусгва појединца, па се мотивима које се на њима базирају говори као о личним или персоналним мотивима. Таквих персоналних мотива има веома велики број.

Неки аутори међу ове мотиве убрајају такозване персоналне сгавове и интересе. Многи, међутим, и овим мотивима говоре као о социјалним мотивима, јер и њихово задовољење захтева постојање друштва и известан, иако не директан, контакт са другим особама.

Психолошке потребе, па и социјални мотиви који на њима почивају, могу бити веома интезивни. Поједини социјални мотиви често могу бити толико интезивни да се ради њиховог задовољења одриче задовољење и виталних биолошких мотива, као што то показују, нпр. штрајкови глађу и различита херојска дела у којима се излаже живот највећој опасности или чак намерно свесно жртвује.

Грегарни мотив

Грегарни или афилијативни мотив манифестује се у тежњи да се буде у друштву са другима и тежњи појединца да буде прихваћен као члан заједнице и да сарађује са осталима на заједничким пословима, у избегавању осамљености која се осећа као непријатност и као тешкоћа. Назива се и мотивом за друштвом или друштвеним мотивом.

Са обзиром да је то универзални мотив, тј. мотив који налазимо код свих појединаца, и јер је често веома јак мотив већи број аутора сматра тај мотив урођеним мотивом. Говорећи о теоријама личности споменули смо да тако мисле Идлер и Фроле. Фроле је мишљења да је мотив за друштвом формиран у току развитка људског рода и да га данас појединац наслеђује, а не стиче у току индивидуалног живота. Други аутори заступају мишљење да грегарни мотив није урођен. Иако прихватају универзалност овог мотива, они сматрају да се стиче у току живота и да има свој извор у беспомоћносги детета. Са обзиром да се дете не може одржати ни најкраћи период времена без помоћи и старања других, развија се још у најранијем детињству потреба за ослањањем на друге и за додиром са другима.

Потреба за припадањем и љубављу човека задовољава се налазећи своје место у свету у коме живи. Да би нашао то своје место, мора бити прихваћен од других, мора са другима успостављати хармоничне односе, успети у послу и успети у браку.

Готово сви психолози и психијатри се слажу да је незадовољена потреба за љубављу један од најважнијих и један од најчешћих извора неприлагођености.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>